BIZARNA PSIHIJATRIJA - Lobotomija

Hiruško lečenje psihijatrijskih poremećaja išlo je u korak sa otkrivanjem tajni mozga i bilo, podjednako, u žiži interesovanja. Mogućnost da se nečija ličnost i način razmišljanja izmene fizičkim postupkom nekada je delovala nemoguće, neverovatno ili zabranjeno ali sa pojavom psihohirurgije sasvim nova vrata lečenja duševnih oboljenja su se otvorila. Iako i dalje neistražena, ova oblast ostaje ideal efikasnog i trajnog lečenja oboljenja o kojima se, i dan danas, dosta ne zna.

Najpoznatija istorijska metoda lečenja određenih duševnih bolesti jeste lobotomija.

Pre uvođenja ovog postupka, različitim načinima operativnosu se odstranjivali delovi mozga u cilju menjanja ponašanja agresivnih pacijenata, koje su izvodili eminentni stručnjaci tadašnjice. Među njima se izdvojio doktor Burkhart koji je odstranjivao delove frontalnog korteksa šest pacijenata.

Vođen delom doktora Burkarta, portugalski neurolog Egas Moniz izvršio je 1935. godine prvu lobotomiju. Ova tehnika je uključivala trepanaciju¹ prednjeg dela lobanje pacijenata i posledično injektiranje etanola koji bi uništavao nervno tkivo. Kasnije je metoda izmenjena i nazvana prefrontalna leukotomija (gr. leukos – belo: gr. tomos – seći – presecanje nervnih vlakana). Izvodila se pomoću instrumenta leukotoma, sa okruglom, metalnom žicom na vrhu kojom su se presecala nervna vlakna koja povezuju prefrontalni korteks i talamus. Procentualno, najveći broj pacijenata podvrgnutih ovom zahvatu patilo je od depresije i šizofrenije. Iako je većina njegovih pacijenata nakon zahvata bila smirenija i manje paranoidna, Moniz je priznao da su bili apaticni, usporeni, dezorjentisani, te da su patili od mucnine. Moniz je za otkriće ovog načina lečenja dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1949. godine, što je uticalo da lobotomija postane opšte prihvaćena metoda lečenja koju su zagovarali brojni vodeći i visoko obrazovani psihijatri sa uglednih univerziteta. Kao ironično svedočanstvo o rezultatima Monizovog rada govori činjenica da je ostao nepokretan nakon što je upucan u leđa od strane jedog od svojih pacijenata na kome je izvršio lobotomiju, da bi 15 godina kasnije bio pretučen na smrt od strane drugog. 

Postupak izvođenja lobotomije

Drugo, veoma važno, ime u istoriji lobotomije jeste Valter Frimen. On je zajedno sa svojim bliskim saradnikom Džejmsom Votsom modifikovao, do tada vršenu proceduru, izvodeći trepanacije, ne na vrhu glave već na čelu, tako da se ova metoda smatra standardnom prefrontalnom lobotomijom² (Frimen-Votsova procedura). 

 Frimen je otišao i korak dalje, smatrajući da ovaj način lečenja treba primenjivati mnogo češće u kliničkoj praksi što sa dotadašnjim načinom, koji je zahtevao generalnu anesteziju i bolničke uslove, nije bilo moguće. Da bi prevazišao ovaj problem i omogućio masovnu primenu, Frimen je izumeo tehniku kojom bi se određeni delovi prefrontalnog korteksa presecali tankim štapićima, nalik onima kojima se bušio led. Metoda, nazvana transorbitalna lobotomija (ice-pick lobotomija) je podrazumevala da se pacijentu kroz prostor između očne jabučice i gornjeg kapka provuče metalni štapić, probije orbitalni deo čeone kosti, i na taj način dodje do čeonog režnja mozga. Onda bi se, potpuno naslepo, pod određenim uglovima vršilo presecanje nervnih vlakana i nanosilo oštećenje nervnom tkivu. Ceo zahvat je bio veoma jednostavan i trajao oko 10 minuta, tako da je Frimen u svojoj karijeri izvršio čak 3 500 lobotomija. Ponekad se ponašao kao šoumen izvodeći lobotomiju istovremeno kroz oba oka, želeći da šokira prisutne posmatrače. Interesantno je to što je on bio opsednut fotografisanjem gotovo svake operacije koju je izvršio. Fotografisao je i svoje pacijente pre i posle zahvata u cilju promovisanja ove metode. O popularnosti lobotomije govori podatak da je u Sjedinjenim Američkim Državama izvršeno preko 40 000 ovih intervencija.

U početku su tretirani samo agresivni pacijenti koji nisu odgovarali ni na jednu poznatu metodu lečenja da bi kasnije, sa popularizacijom lobotomije, čak i ljudi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, zatvorenici a u nekim zemljama čak i politički disidenti bili podvrgavani lobotomiji. Nekad, kao u poznatom slučaju Hauarda Dalija, deca su odbacivana od strane svojih porodica zbog buntovnog ponašanja. 

Najpoznatiji žrtva lobotomije je sestra američkog predsednika Džona Kenedija - Rozmeri Kenedi, kojoj je zbog čestih promena raspoloženja izvršena lobotomija u 23. godini, nakon čega je ostala onesposobljena za čitav život. Nakon ovog slučaja javnost je počela da se sve više okreće protiv lobotomije kao načina lečenja mentalno obolelih ljudi. 

Lobotomija je doživela svoj konačni pad i potpunu zabranu primene otkrićem antipsihotika (jedan od prvih - hloropromazin), koji su postali široko dostupni. Ovi lekovi su, još neusavršeni, imali efekte kao lobotomija koja je pošla po zlu tako da je psihohirurgija zamenjena hemijskom lobotomijom. 

Sa daljim napretkom nauke, moguće je da će u daljoj budućnosti i farmakoterapija koja se danas najčešće primenjuje u lečenju duševnih bolesnika biti smatrana za primitivnu i varvarsku. Imajući sve ovo u vidu pre osude lobotomije kao nehumane procedure, trebalo bi sagledati širi naučni i istorijski kontekst u kome je ona nastala.

--------------------------------------------------

¹ Trepanacija – pravljenje otvora na lobanji posebnom alatkom - trepanom.

² Lobotomija – Valter Frimen uvodi ovaj izraz, umesto leukotomije, da bi označio da se ovim postupkom povređuje kako bela, tako i siva masa. (gr. lobos – režanj; thomos – seći).

            --------------------------------------------------

Dodatne informacije:

http://en.wikipedia.org/wiki/Lobotomy

http://www.psychosurgery.org/about-lobotomy/

http://en.wikipedia.org/wiki/Rosemary_Kennedy

Danica Bajić