Zamislite da su lekari
ustanovili da bolujete od neizlečive motoričke nervne bolesti (Amiotrofična
Lateralna Skleroza), i prognozirali su da nećete živeti duže od dve godine.
Vaši organi su potpuno degenerisani, i telo Vam propada, ali Vam je mozak
potpuno funkcionalan, čak brilijantan (poput Stivena Hokinga). Postoji li način
da nastavite da živite?
Ne, nemojte zvati doktora
Frankenštajna u pomoć! On bi od Vas samo napravio monstruma. Spas
leži u radu doktora Vajta (Robert J. White,
1926-2010.), profesora neurohirurgije na Kejs Vestern Rizrv univerzitetu (Case Western Reserve University) u
Ohaju, SAD. Iako Vam ideja o transplantaciji Vašeg mozga u telo neke druge osobe
zvuči nezamislivo (i možda pomalo čudno i degutantno), profesor Vajt je bio uveren
da će zahvat poput ovog uskoro biti moguć.
Najpre treba jasno
razgraničiti dva pravca: transplantaciju mozga i transplantaciju cele glave. Kroz istoriju je
smatrano da je operacija, ovakvog tipa, na samom mozgu neizvodljiva. Sa napretkom
istraživanja u oblasti transplantacije kao i ljudskog kloniranja, verovatnoće za jedan ovakav zahvat postaju sve veće.
Mnogi neuronaučnici danas smatraju ovakvu operaciju teorijski mogućom, a u
bliskoj budućnosti čak i praktično ostvarivom. Ovu tematiku prati još jedan,
krajnje jednostavan, problem – pronaći telo čija lobanja po veličini odgovara Vašem
mozgu. Ipak ne želite ni tesnu, ali ni previše veliku lobanju. Hteli biste da
Vam bude taman. To dovodi do činjenice da, makar za sada, postupak
transplantacije cele glave deluje mnogo verovatnije.
Nakon dugogodišnjih
eksperimenata, doktor Vajt je sedamdesetih godina prošlog veka izvršio prvu
uspešnu transplantaciju glave jednog majmuna na telo drugog. Iako je usled
velikih oštećenja kičmene moždine majmun bio paralizovan od vrata na niže,
nakon operacije i prestanka anestezije bio je u stanju da pomera facijalne
mišiće i da prati pokrete očima. U svom dnevniku profesor Vajt piše: „Očima bi
nas pratio kako se krećemo po laboratoriji, a umalo je i odgrizao prst jednog
od istraživača.“
Majmun je, nakon operacije,
živeo svega nekoliko dana pre nego što je došlo do odbacivanja tkiva.
Ustanovljeno je da je mozak „imunološki privilegovan“ organ, te da je došlo do
odbacivanja okolnog tkiva glave. Hlađenjem mozga na +1°C, doktor Vajt
je uspeo da drastično smanji potrebu mozga za kiseonikom tokom perioda
transplantacije. Nakon operacije, zagrevanjem, mozak se bez oštećenja vraćao u
svoje fiziološki normalno stanje. Najveći problem ovakvog zahvata ne
predstavlja zamenu mozgova, već efikasno povezivanje oštećenih kičmenih
moždina.
Farmaceutska kuća Novartis
je 2006. godine objavila početak kliničkih ispitivanja novog leka na ljudima,
nakon što je uspela da ponovo izgradi nervna vlakna na oštećenoj kičmenoj
moždini majmuna. Tokom šestogodišnjeg programa, istraživači su delimično
oštećivali kičmene moždine majmuna što je dovodilo do paralize jedne ruke. Nakon
toga, majmuni su bili tretirani antitelom nazvanim anti-Nogo. Ono je indukovalo
da se nervi ponovo izgrade i produže i do dvanaest centimetara, dovodeći do
povraćaja pokretljivosti od oko 80%.
„Po prvi put u istoriji
medicine“ govorio je doktor Vajt, „dokazali smo da telo nije ništa više od
običnog napajanja.“ Ipak, smatrao je da u ovom trenutku još uvek nije moguće
obaviti uspešnu transplantaciju ljudskog mozga. Najpre bi bilo neophodno
oštetiti kičmenu moždinu, te mozak koji bi bio „ugrađen“ u novo telo ne bi nad
njim imao neurološku kontrolu. Uz napredak medicine i molekularnih nauka može
se očekivati da će, tokom predstojećih godina, kičmene moždine dva organizma
moći da se propisno spoje. To bi podrazumevalo da mozak može da kontroliše novo
telo, ali i da prima nadražaje iz njega. No, i tada bi ostao jedan veliki
problem imunološke prirode – odbacivanje tkiva.
Možda
bi za ovu operaciju, umesto „transplantacija mozga“, pogodniji naziv bio
„transplantacija tela“. Dakle, postavlja se pitanje kako pronaći odgovarajući transplantat.
Telo donora bi trebalo da bude poreklom od zdrave, ali klinički mrtve osobe. Na
primer, osobe koja je nesrećnim slučajem (u automobilskom udesu) povredila
glavu i mozak. Dakle, postojala bi klinička dijagnoza „moždane smrti“, a organi
u telu bi se održavali isključivo respiratornom asistencijom.
Profesor Vajt navodi nekoliko
(relativno) lakih koraka kroz koje bismo mogli da izvedemo ovakvu operaciju.
Dva „pacijenta“ bila bi prebačena u operacionu salu specijalno opremljenu
aparaturama za totalnu transplantaciju tela / ljudskog mozga. Paralelno bi
radila dva tima obučenih hirurga, sestara, naučnika i tehničara. (Ipak se
operišu dve osobe istovremeno!) Kod oba pacijenta bile bi praćene njihove
moždane i telesne aktivnosti, a operacije bi bile obavljane u predelu vrata.
Rez bi obuhvatao čitav vrat, uz odvajanje svih tkiva, uključujući kožu i
mišiće. Kraj ove faze bio bi kada se stigne do samih krvnih sudova i kičme.
Zahvat na krvnim sudovima svakako
bi bio najdelikatniji deo ove operacije. Da bi se izvršila transplantacija,
mozak bez dotoka krvi sme da bude jako kratko vreme. Zato bi se u krvne sudove
pacijenata uvodili kateteri ispunjeni antikoagulansima. Specijalno dizajnirana
aparatura bi mehanički održavala cirkulaciju krvi u mozgu, ili bi mogla jako
brzo da ohladi mozak. Ovo bi ga sačuvalo na nešto više od sat vremena u slučaju
da cirkulacije uopšte nema. Kateteri bi se zatim postavljali tako da krv iz
tela donora (B) napaja glavu recipijenta (A), čime bi se omogućila neophodna
cirkulacija krvi.
Nakon odvajanja glava od
tela, glava osobe A bila bi pripojena njegovom „novom“ telu, B. Kičme se tada
spoje i pričvrste metalnim pločama. Pri ušivanju krvnih sudova, kateteri bi se
uklanjali redom. Nakon toga bi se pristupilo daljem ušivanju tkiva vrata,
uključujući i kožu.
Po prebacivanju pacijenta na
odeljenje intenzivne nege, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti mogućem
odbacivanju tkiva, infekcijama kao i problemima sa cirkulacijom.
Kada se svest vrati, mogli
bismo očekivati da pacijentov mozak normalno funkcioniše. Pacijent bi trebalo
da bude u mogućnosti da čuje, vidi, okusi, miriše i da razmišlja. Njegova sećanja
bi trebalo da budu potpuno netaknuta.
Pored tehničkih nedostataka
za izvršavanje ovakve operacije, mogu se postaviti i mnoga filozofska i etička
pitanja. Da li ćemo nakon buđenja iz anestezije razgovarati sa osobom A, osobom
B, ili nekom potpuno novom osobom?
Na žalost, možemo pretpostaviti
da bi transplantacije tela mogle da pođu neželjenim putevima i da budu neetički
korišćene. (Takav je slučaj i sa mnogim drugim velikim otkrićima. Na primer, Marija
Kiri je imala ideju o iskoristljivosti radioaktivnosti u medicini, dok se danas
ona naširoko primenjuje u ratu). Iako bi ovakva operacija mogla da pomogne
mnogima, sa pravom se postavlja pitanje treba li i dalje zalaziti u ispitivanje
ove mogućnosti i igrati se Boga?
--------------------------------------------------
Dušan Petrović
Нема коментара:
Постави коментар